FIDEL KASTRO-ČAROBNJAK DUGIH GOVORA

Fidel Kastro Rus rodio se 13. avgusta 1926. godine u mestu Majari, u porodici srednje klase kojoj je dalji socijalni uspon bio zapečaćen, a koja je pamtila nemaštinu i nije bila daleko od njene granice.

Kastrov otac bio je doseljenik iz španske pokrajine Galicije; došao je bez prebijene pare. Bio je prvo radnik na poljima «Junajted-Frut kompanije», da bi kasnije i sam posao vlasnik plantaže 23.000 ari na kojoj je kao mladić radio i Fidel.

Očevo imanje nalazilo se u provinciji Orijente, gde je 1898. godine planuo ustanak protiv španske aristokratije: «To je najveća provincija» kaže Kastro, «tamo se najviše radi , tamo se pravi najviše šećera i ruma, tamo se cedi najviše para. Mi mrzimo diktatore».

Osnovnu i srednju školu završio je kod jezuita u Santjagu, glavnom gradu svoje provincije, studirao je u Havani, kubanskoj prestonici. Dok je rastao, na diktatorskom sedlu na Kubi smenjivali su se general Mačado, Morales, pukovnik Karlos Mendieta, bivši narednik Fulgencio Batista, koji se sebe kasnije proizveo u generala.

Kao student Kastro počinje da se bavi politikom, osuđuje diktaturu, negoduje protiv jenkijevske navike da posmatraju Kubu kao šećerni dodatak, prezire profesionalne političare ogrezle u frazama i podmitljivosti. Već tada učestvuje u akcijama na Univerzitetu. Kastro je organizovao rekviriranje privatnih autobusa u okviru studentskog kruga. Član je manikatosa — studenata koji se bore za pravdu.

Tokom univerzitetskih dana Kastro je živeo s revolverom na dohvatu ruke, jer nikad nije bio siguran da neće biti uhapšen. Već je bio poznat u političkom životu. Optuživan je da je ubio tri policijska agenta, ali za to nije bilo dokaza. Čak su i američki novinari pisali protiv te lažne optužbe. Na Univerzitetu naoružane grupe prete da će ga ubiti.

Učestvuje u pokušaju rušenja vlade u Santo Domingu. Posle dva meseca priprema, vlada ih je sprečila šaljući ratne brodove koji su presrela tri brodića s pobunjenicima. Fidel se bacio u more i plivajući oko pet kilometara s puškom do obale izbegao hapšenje.

Povodom ubistva kolumbijskog predsednika Gaitana dolazi do izliva narodnog nezadovoljstva. Kastro s puškom odlazi u Kolumbiju. Ubrzo su se naoružani borci morali povući u planine. Posle neuspelog ustanka Fidel se vraća na Kubu. Kastru je pripisano ubistvo tri sveštenika u Kolumbiji. Pokret u Kolumbiji nije imao nikakvu koordiaciju što je samo olakšalo njegov brzi slom.

Kastro 1950. godine diplomira na pravnom fakultetu. Ženi se i dobija kćerku. Otvara advokatsku kancelariju.

Nakon završenog fakulteta Kastro je planirao da se kandiduje za mesto poslanika u kubanskom parlamentu na izborima zakazanim za 1952. godinu, ali je general Batista u državnom udaru zbacio vladu i predsednika Karlosa Sokarasa i otkazao izbore. Kastro je stoga protiv Batiste uložio tužbu sudu zbog kršenja ustava, ali tužba odbačena. Kastro je tada odbaci kandidatsku retoriku i prešao na konkretnije stvari.

Kastro sa trojicom prijatelja započinje pripremu za oružanu borbu: propagandu vrši lecima u kojim ističe rešenost da se likvidira diktatura. Ubrzo biva otkrivena radio stanica koju su koristili, što Fidela navodi na oprezniji rad. Kastro namerava de se organizuje poput komunističkih ćelija. Uspeo je da okupi 160 boraca za napad na kasarnu Monkadu. Preko radija je pozvan narod na pobunu. Računalo se na vojničko iznenađenje i političku podršku naroda. Orijente je bio tvrđava svih pobuna Pobunjenici su se sami finansirali. Okupili su se na jednom imanju van grada. Niko do tada nije pokušao da napadne Batistinu armiju. Akcija nije dobro izvedena. Fidel je pre napada imao udes automobilom, gde su se začuli prvi pucnji, što je bio znak za uzbunu u kasarni. Raul Kastro (Fidelov brat) zauzeo je sudsku zgradu i on je jedini ostvario plan akcije. Abel je zauzeo bolnicu, ali su ga kasnije opkolili, zarobili, iskopali mu oči i pokazali ih njegovoj sestri. Mnogi učesnici pobune su zarobljeni i pobijeni. Fidel se instinktivno sakrio u planine, a ne u gradu. To mu je spasilo život. Sedam dana se krio, a zatim se, potpuno iscrpljen, predao.

Sudije se se založile da Kastro kao advokat ima pravo da sam pripremi svoju odbranu. Govor Kastra na sudu je trajao pet sati. «Radije ćemo gledati da ostrvo tone na dno okeana no što ćemo postati bilo čiji robovi! Osudite me! To nije važno! Istorija će me opravdati». Njegov govor je u stvari bio prvi programski manifest Pokreta 26 juli. Tek nakon dve godine, ovaj Fidelov govor će se štampati kao agitaciona knjižica. U njemu se ističe 6 osnovnih pitanja koje treba rešiti na Kubi: problem zemlje, problem industrije, problem nezaposlenosti, problem stanova, problem obrazovanja i problem narodnog zdravlja. Osuđen je na 15 godina robije.

Kastro je bio dve godine u zatvoru (1953-55). Pušten je na slobodu na osnovu opšte amnestije. Odmah se razveo, saznavši da mu žena prima stalnu pomoć od Batistine vlade.

Kastro sebe i dalje smatra čibasistom. Zagovara taktiku neusiljene opreznosti: „Osmesi za sve. Sprovoditi taktiku koju smo sprovodili na procesu: braniti naša gledišta, ne razdražujući nepotrebno nikoga. Biće kasnije vremena da zajedno zgazimo pacove”.

Kastro tada dolazi do zaključka: „Ideologija, disciplina, komanda. Sve tri stvari suštinske su, ali je komanda osnovna".

Prilikom izlaska iz zatvora Kastro je trijumfalno dočekan u Havani. Izjavljuje da se treba boriti pod zastavom obnovljene Čibasove stranke. Štampa ga svuda napada i blati. Zabranjuje mu se da nastupi na radiju.

Kastro odlazi u inostranstvo. Najpre u Majami, a zatim u Njujork gde skuplja priloge za revoluciju. Iz inostranstva upućuje tri manifesta Kubancima.

Kada je Kastro molio Bajoa, veterana i pukovnika iz španskog građanskog rata, da mu organizuje ekspediciju na Kubu, ovaj pukovnik ga je upitao: „Sa koliko ljudi raspolažete?”. „Zasad, ni sa jednim” — odgovorio je Fidel. Nakon izvesnog vremena, pukovnik je prodao svoju fabriku nameštaja i stavio je sredstva na raspolaganje Kastru, a zatim počeo da priprema ekspediciju. Pripreme su se sastojale u trčanju, pucanju i drugim aktivnostima neophodnim za gerilsko ratovanje. U tim pripremama se Če pokazao kao najbolji.

Marta 1956. Kastro odlučuje da prekine svaki savez sa buržoaskim strankama uključujući i Ortodoksiju. Proklamovao je stvaranje Pokreta 26 juli i obećao iskrcavanje na Kubu tokom 1956. godine.

U Santjagu se formira prva sekcija Pokreta 26 juli pod vođstvom Franka Paisa. U Meksiku Kastro i Pais donose plan o koordiniranom delovanju. Fidel zakupljuje barku nazvanu Granma (bakica). Na nju se ukrcava osamdeset ljudi, iako barka može da primi deset puta manje. Barkica sporo putuje ka Kubi. U Santjagu je izvršen još jedan neuspeli napad na Monkadu. Zauzet je zatvor i sedište pomorske policije. Granma je kasnila tri dana. Grupa je stigli na Kubu potpuno iscrpljena i odmah je imala vatreno krštenje. U sukobu sa vladinim snagama grupa je razbijena. Od 82 ljudi koji su «Granmom» krenuli na Kubu, prvo vatreno krštenje preživeli su njih 12.

Posle razbijanja grupe formirale su se tri grupe pobunjenika. One nisu znale jedna za drugu. Postepeno se uspostavljaju veze sa seljacima. Kada su uz veliku opreznost ponovo uspostavili kontakt među sobom ostalo je ukupno 12 ljudi među kojima su bili i Fidel, Če, Raul i Kamilo Sijenfuegos. Kastro je tada izjavio: „Sada možemo da budemo sigurni da je revolucija pobedila”.

Pošto su ga kubanske vlasti proglasili mrtvim, Kastro je izveo napad na jednu malu kasarnu. Uskoro gerila broji 127 ljudi. Seljaci su počeli polako prilaziti pokretu. Iz Havane dolaze predstavnici najnaprednijih bužoaskih grupa. Usvojeni manifest iz Sijera Maestre je bio na liberalnim i demokratskim principima s ciljem stvaranja širokog fronta.

Gerila je podeljena u dve kolone. Na čelu jedne kolone je Kastro, a na čelu druge je Če Gevara. U Santjagu je ubijen Frank Pais, što dovodi do generalnog štrajka i ponovnog uvođenja cenzure. Gerila postepeno stvara svoju teritoriju. Krajem 1957. Batista povlači vojsku iz Sijere ne uspevši da slomi gerilu.

Sa padina Sijera Maestre slivaju se kolone boraca u raznim pravcima. Kastro više nije anonimni odmetnik. Reporteri najvećih svetskih listova dolaze da intervjuišu vođu pobune na Kubi.

8. januara 1959. godine sedam dana posle zauzimanja Havane i sloma Batistinog diktatorskog režima Kastro trijumfalno ulazi u Havanu. 16. februara izabran je za prvog ministra.

Fidel Castro je dolaskom na vlast bio veoma neprijateljski raspoložen prema Sjedinjenim Državama, a koje su se prijateljski odnosile prema Batisti i često se mešale u unutrašnje poslove Kube dok je on bio na vlasti. Nakon što je Kastrova vlada nacionalizovala rafinerije nafte, šećerane i pogone za proizvodnju električne energije 1960. godine Sjedinjene Američke Države su prestale kupovati kubanski šećer i uvele su ekonomski embargo prema Kubi.

Aprila 1961. godine, pred neposrednom opasnošću od invazije plaćenika pod pokroviteljstvom SAD Kastro objavljuje socijalistički karakter Revolucije. Sledi 72-vo časovni rat u Zalivu svinja koji je doživeo potpuno katastrofu.

Sledila je Kastrova izjava u decembru 1961. godine: «Ja sam marksist-lenjinst i ostaću to do svoje smrti».

Ranih 1960.-ih Kastro je otvoreno prigrlio komunizam i uspostavio bliske veze sa SSSR-om primajući sve veću sovjetsku vojnu i ekonomsku pomoć.

U periodu 1960.-ih i 1970.-ih Kastrova vlada je učinila značajna poboljšanja u kubanskom obrazovnom sistemu i organizaciji zdravstvene zaštite time prikazujući kubansku revoluciju kao primer drugim narodima.

15. oktobra 1976. godine na komemorativnom skupu đrtvama atentata na avion kubanske avijacije izrvšen kod Barbadosa pod pokroviteljstvom CIA-e, održao je jedan od svojih najpotresnijih govora, i između ostalog rekao: «Kada jedan energičan i hrabar narod plače, nepravda podrhtava!».

Nakon što je kasnih 1980.-ih SSSR počeo sprovoditi niz socijalnih i ekonomskih reformi Kastro je oštro kritikovao takve eksperimente s kapitalizmom i tvrdio kako na Kubi nema potrebe za sličnim reformama.

Kastro je u decembru 1995. posetio Kinu i izrazio svoje divljenje domaćinima u njihovom uspešnom kombinovanju ograničenih ekonomskih reformi i socijalističke privrede.

«Fidel Kastro je revolucionarni mozak, čija je aktivnost svima vidljiva poput funkcionisanja mehanizma sata u  staklenoj kutiji», primetio je engleski književnik Graham Grin. Kada završi govor, komandant, kako ga popularno zovu, silazi sa podijuma i ćaska sa svima unaokolo, šali se i smeje.

Iako je Kastro već 47 na čelu Kube, nigde nema njegovog nepokretnog lika na masivnim slikama, niti otisnutog na novčanicama i poštanskim markicama. On ume da prizna svoje taktične i praktične greške i čvrsto stoji na pozicijama protiv stvaranja bilo kakvog oreola oko njegovog lika i imena.
 
U decembru 2000. godine proglašen je počasnim gostom grada Meksika.

31. jula 2006. godine zbog operacije ovlašćenja predsednika republike privremeno preneo je na Raula Kastra, ministra odbrane Kube.