ERNESTO ČE GEVARA-LEGENDA KOJA TRAJE

Ernesto Če Gevara rodio se u Argentini, mestu Rozario 14. juna 1928. godine. Njegovi roditelji Ernesto Gevara Linč i majka Selija de la Serna pripadali su višim, bogatijim slojevima argentinskog društva.

Dve godine posle Čeovog rođenja roditelji su ustanovili da Ernesto boluje od astme, što ih je primoralo da se presele u Alta Grasiju u unutrašnjosti Argentine.

Tu je završio gimnaziju da bi se sa 19 godina sa porodicom ponovo vratio u argentinsku prestonicu kako bi upisao medicinu.

U to vreme Ernesta su pozvali na regrutaciju. Nalaz vojne komisije je bio da taj mladić delikatnog zdravlja, sa hroničnom astmom, nesposoban za vojnu službu. Tako je zbog narušenog zdravlja oslobođen vojne obaveze čovek koji će postati najslavniji gerilac XX veka i revolucionar od kojeg će drhtati režimi Latinske Amerike. 

Za vreme njegovih studija medicini izbija njegov nemirni, avanturistički duh. Zajedno sa svojim drugom Albertom Granadosom u periodu februar 1951.-avgust 1953. godine putuje po zemljama Latinske Amerike, posećuju Peru, Kolumbiju i Venecuelu. Svoje doživljaje sa ovog puta opisao je u knjizi poznatoj kao «Dnevnik motocikliste» koja je objavljena na srpskom jeziku.

Godine 1953. završava Univerzitet i stiče diplomu lekara.

Naredne dve godine provešće na putu po zemljama Latinske Amerike- Boliviji, Peruu, Ekvadoru, Kolumbiji Panami, Kostarici i Salvadoru. U Gvatemali učestvuje u odbrani od američkih plaćenika vladu predsednika Arbensa.

Godine 1954. počinje da radi u Meksiku na Alergijskom odeljenju Centralne bolnice, gde ostaje dve godine.

Godine 1956. upoznaje Fidela Kastra  i pridružuje se njegovoj revolucionarnoj grupi.

U junu zatvoren je u gradu Meksiko zbog pripadanja grupi Fidela Kastra. Novembra iste godine učestvuje u organizovanju ekspedicije «Gramna».

25. novembra kreće jedrenjakom «Gramna» sa još 82 članova posade iz luke Tuksapan ka Kubi. Ekspedicija se završava krvavo 2. decembra. Njih je dočekala Batistina armija, preživelo je svega 16 ljudi, među kojima su bili Kastro, Raul i Če.

Ova grupa odlazi na Sijera Maedru i tamo formira bazu revolucije i otpora. Kastro je kasnije za taj period i Čea rekao: «Bio je najneobičniji među svim našim revolucionarima».

5. juna 1957. godine posle bitke kod Uvera Če postaje komandant Četvrte kolone. Od 28. do 31. decembra rukovodi bitkom kod Santa Klare.

Tokom borbi za oslobođenje Kube Če je dva puta ranjen.

Prvog dana nove1959. godine Če rukovodi oslobađanjem Santa Klare. 2. janura Čeova kolona ulazi u Havanu i zauzima utvrđenje La Kabanja. Bila je to pobeda kubanske revolucije. 9. februara iste godine proglašen je kubanskim državljaninom stekavši sva prava kubanskog državljanina.

Ernesto Če Gevara se 2. juna 1959. godine ženi kubankom Aleidom Marč.

Če piše, učestvuje u organizovanju nove vlasti, putuje u svojstvu kubanskog ambasadora po svetu, i kad god je to moguće vodi duge razgovore sa Kastrom. Ti razgovori su znali da potraju i čitavu noć.

Njegovi sve češći napadi astme naterali su vlast da ga primora da se preseli u Tarari, otmenu četvrt Havane na padinama iznad morske obale. Ubrzo će se pokajati. Usledi će njegovo pismo Karlosu  Franki, uredniku lista «Revolucija»-

Druže Franki, u časopisu «Cartles» pročitao sam članak «Major Gevara se nastanio u Tarari». Neću da ulazim u detalje i insinuacije koje sadrži taj napis. Neću nikog da optužujem, niti da se branim. Ali hoću da dam objašnjenje koje dugujem javnom mnjenju i onima koji su mi poklonili poverenje kao revolucionaru. Hoću da obavestim čitaoce da sam bolestan. Lekari su me savetovali da uzmem kuću dalje od Havane. Kuću mi je pozajmilo Ministarstvo narodne imovine i u njoj ću stanovati dok lekari ne kažu da mi je bolje, da sam ozdravio. Kuća jeste luksuzna, jer je pripadala jednom pristalici diktatora Batiste. Izabrao sam najjednostavniju, ali i ona je u svakom slučaju uvreda za osećanja naroda. Obećavam narodu Kube i autoru članka da ću je napustiti čim ozdravim.

Od 12. juna do 5. septembra putuje u misiji kubanske vlade u Egipat, Sudan, Pakistan, Indiju, Burmu, Indoneziju, Cejlon, Japan, Maroko, Jugoslaviju i Španiju.

7. oktobra postaje rukovodilac odeljenja za industriju Nacionalnog instituta za agrarnu reformu (INRE). 26. novembra postaje predsednik Nacionalne banke Kube.

U maju 1960. godine iz štampe izlazi njegova knjiga «Gerilski rat». Od 22. oktobra do 9. septembra na čelu je privredne delegacije koja posećuje Sovjetski Savez, DR Nemačku, NR Kinu i DNR Koreju.

U junu 1960. godine susreće se sa sovjetskim kosmonautom Jurijem Gagarinom, a u avgustu predstavlja Kubu na konferenciji Međuameričkog ekonosmkog saveta, održenom u Urugvaju. Na konferenciji oštro napada i razobličava karakter takozvanog "Saveza za progres" kojeg su stvorile SAD.

23. februara 1961. godine imenovan je za ministra industrije i člana Centralnog saveta za planiranje, kojim će nešto kasnije istovremeno i rukovoditi.

17. aprila 1961. dolazi do invazije plaćenika na Plažu Hiron (Zaliv svinja). Če rukovodi trupama u Pinar del Riu. Invazija je slomljena za manje od 72 časa.

Osmog marta 1962. godine Če postaje član Nacionalnog rukovodstva, a potom član Sekretarijata i Ekonomske komisije Ujedinjenih revolucionarnih organizacija.

15. aprila 1962. godine na Nacionalnom savetu Centrale radnika Kube poziva na razvoj socijalističkog udarništva. Od 27. avgusta do 3. septembra nalazi se u Moskvi na čelu vladine i partijske delegacije. Posećuje Čehoslovačku.

U julu 1963. godine Ujedinjene revolucionarne organizacije se transformišu u Jedinstvenu partiju kubanske socijalističke revolucije. Če je imenovan članom Centralnog komiteta, njegovog Politbiroa i Sekretarijata.  U julu prisustvuje  u Alžiru proslavi prve godišnjice proslave nezavisnosti Alžira.

16. januara 1965. godine potpisuje kubansko-sovjetski protokol o tehničkoj pomoći. Od 20. marta do 13. aprila predvodi kubansku delegaciju na Konferenciji OUN za trgovinu i razvoj u Ženevi. Od 15. do 17. aprila posećuje Francusku, Alžir i Čehoslovačku. Od 5. do 19. novembra nalazi se u Sovjetskom Savezu na čelu kubanske delegacije na proslavi 47. godišnjice Velike socijalističke oktobarske revolucije. 11. novembra u Domu prijateljstva govori na osnivačkoj skupštini Društva sovjetsko-kubanskog prijateljstva.  Od 9. do 17. decembra predvodi kubansku delegaciju na Generalnoj skupštini OUN u Njujorku. Krajem decembra ponovo je u poseti Alžiru.

U periodu januar-mart 1965. godine posećuje NR Kinu, Mali, Kongo, Gvineju, Ganu, Dahomej, Tanzaniju, Egipat i Alžir, gde prisustvuje Privrednom seminaru afro-azijske solidarnosti. 15. marta poslednji put javno nastupa na Kubi, govoreći o rezultatima svojih putovanja u inostranstvo pred saradnicima Ministarstva industrije. 1. aprila piše oproštajna pisma roditeljima, deci i Fidelu Kastru.

15. februara 1966. šalje pismo svojoj ćerki čestitajući joj rođendan. 7. novembra stiže u gerilski log na reci Nankauazu u Boliviji.

23. marta 1967. godine počinju operacije gerilske grupe - Vojska za nacionalno oslobođenje Bolivije kojom rukovodi Če.

U aprilu u Havani je objavljena Čeova poruka Trikontinentalnoj konferenciji.

31. avgusta na reci Rio Grande vojska Bolivije iz zasede likvidira grupu od deset Čeovih gerilaca. Bio je to početak kraja Čeove gerile.

Tokom septembra Če se povlači u unutrašnjost pokušavajući da izbegne opkoljavanje i sudare sa vojnim jedinicama koje su se dale u poteru za njim.

8. oktobra 1967. godine posle bitke kod klanca Juro ranjeni Če je zarobljen.

Sutra dan je streljan u selu Igera u 13:10 po lokalnom vremenu.. Njegova poslednja poruka bila je «Kažite Fidelu da će uskoro videti kako revolucija trijumfuje u Južnoj Americi!»

Neposredno pre ubistva teško ranjenog Čea ubice pokušavaju da saslušaju, on ćuti, odbija da odgovori. Usledilo je poslednje pitanje: "O čemu sada razmišlate?" Če tada prkosno odgovara: Razmišljam o besmrtnosti revolucije!

Sledi streljanje. Če je stigao sa mukom jedino da progovori u poslednjim sekundama svog života "Zbogom deco moja, Aleida, brate Fidele...".

Deset dana kasnije na Kubi Fidel Kastro objavljuje vesti o smrti Ernesta Če Gevara.

Trideset godina kasnije otkrivene su kosti Ernesta Gevare u blizini varoši Valje Grande.

17. oktobra uz najviše vojne počasti u Santa Klari na Kubi u sahranjene su ostaci slavnog gerilca.

Zbog njegove neobuzdane, romantične pojave, zbog njegovog poletnog stila i odbijanja da se klanja bilo kakvom establišmentu, zbog prkosa prema reformizmu i posvećenosti blistavim akcijama, Če je postao legenda i idol za svu revolucionarnu i nezadovoljnu omladinu do danas.